Dodirnuo je grubu hrastovu koru. Grubu kao njegova koža. Čulo dodira je godinama sistematski gubio. Ali je i dalje vrlo dobro čuo. Znao je i da se prisjeća dodira. I da ga sluša. Ljubio se pogledom. Drvo mu je bila draga. Jedina.
Ne zna se od kada je sam. Njemu se čini od Iskona. U selu kruže razne priče, iako živi potpuno izdvojen. Neko kaže da ga je majka ostavila ispred Vodenice, računajući da će u nju neko svratiti. Neko kaže da živi vekovima. Na vratu nosi čudnu amajliju. Kosa i brada su mu zapetljane i ne vide im se ni početak ni kraj. Ni kiša ih nije dodirnula dugo vremena. Uostalom, i ta hraniteljka prirode je zaboravila na selo iz Čelinjeg Krša. Otkad je nije bilo, najbolje se vidi po ispucalim stijenama i ogoljenim strminama. Zemlja se pod retkim koracima pretvara u prah, preklinjući žedno za koju kap znoja. Ili bar suzu...
Stamenka vredno cepa drva, kao da nije podne i kao da nije avgust. Strpljivo radi kod svojih, čekajući da On dođe sebi, da se urazumi. Jednom ga je negde videla, davno, ali je sigurna da će doći, da će je potražiti. Dobro se sjeća: „Bio je Ilindan, Utornik, svi smo sišli na Vašar, svak’ se sredio kol’ko je mog’o. On se prošetao sam, u beloj košulji, duge kose i presjekao me je pogledom kojim je obećao da će doći po mene. Onda je On radio kod Božidara, pod nadnicu, nije bio tako divalj. Ništa nije nagoveštavalo njegov odlazak u šumu. Jedino, možda, što nikad nije dao da se ubije životinja u njegovom prisustvu, čak ni gušter.“ Volela je da ga se seća i nije gubila nadu; dovoljno joj je bilo što se o njemu u selu često progovaralo, reči su zamenjivale prisustvo. Svi su rekli da je luda kada je odbila Vukojicu Mašanova, tada su oni bili jedni od bogatijih u selu. Ali kao svaka mlada zanesena princeza, Stamenka je sanjala da se njen princ malo duže muči oko nje i uporno odbijala snažno čeljade. Rumica se nije toliko razmišljala. I, iako joj je bila najrođenija, udala se za Vukojicu. A ona ostade da čeka Njega.
To je bila sušna i žalosna godina koja odnese mnoge duše. Stari su se krstili i pričali da tako teško nije bilo još od Omer Paše Latasa. Rumica je kratko bolovala, nije se dugo mučila, njeno krhko telo se predalo. Ostala djeca, stoka, imanje; Vukojica je posijedio za neđelju dana.
Stamenka mu se uvek nalazila kad je trebalo, kao najbliža. I nikad nije tražila ništa za uzvrat. Iako joj je mladi Vukojica nudio budućnost, ona je čuvala mesto bliske ali samo susede, čuvajući svoju dušu za Njega...
0 mišljenja drugih:
Post a Comment