I tako, mislim da će ovo konačno biti pismo. Izgubio sam smisao za pisanje istog. Ako ćemo pravo, monitor ga je pojeo. Da, da... to uopšte nije smiješno. Znaš, nekada, uzmeš olovku i papir i pišeš. Just that. A sad... prije pisma razmišljaš koji font da staviš, da li da ovaj pasus obojiš u plavo a ovaj u zeleno, hoću li iskositi ova slova a ova istaknuti i slične budalaštine... Kod pisanja na računaru, forma tako žestoko pojebe suštinu da to nije zdravo. I brzina protoka informacija je jedan od problematičnih faktora, po ovom pitanju. Nema više isčekivanja pisma, nema zagledanja u zatvoren koverat da bi ‘možda’ pogodilo šta je unutra. Sad ti samo javi: „Master, you got the mail“ i to je to. Ali šta sad...
Počeo sam da pronalazim zadovoljstvo u odokativno rečeno „monotonom“ životu, koji je uveliko dinamčniji nego onaj period kada sam smatrao da treba trčati i tražiti. Davno je rekao pokojni Milan Mladenović, laka mu crna zemlja, : „I ako sam negde stigao, bilo je iznutra, u sebe u sebe i nikako spolja.[1]“ Opet ona stara priča o formi i suštini sa početka. NEONSKA SVJETLA LAS VEGASA SU PUNO PRIMAMLJIVIJA I PRIJEMČIVIJA OD SOPSTVENOG SVJETLA, JER, AVAJ, SOPSTVENO SVJETLO TI NEĆE NIKO UPALITI DOK TI NE ZATVORIŠ OČI I VIZUALIZIRAŠ GA. I TO NE U GLAVI... U SRCU.
Eto, slova su opet podebljana i iskošena. Možda sam baš u trenutku kada sam to podebljavao i „ukrašavao“ izgubio misao koja je u potpunosti da promijeni moj pogled na stvarnost ili u krajnjoj liniji da uljepša ovo pismo. Pošto sam na početku se ogradio da ustvari ne umijem da pišem pisma, to mi donekle ostavlja raširene ruke po pitanju lupetanja gluposti.
No comments:
Post a Comment